SMEDEREVO, 31. jul 2022 – Pošto smo serijal o znamenitim Smedrevcima, sasvim logično – nadamo se, započeli despotom Đurđem, prvim Smederevcem, bilo bi nepravedno da preskočimo njegovu životnu saputnicu. Pogotovo zbog toga što je ona, baš kao i njen svekar, Vuk Branković, u narodnom predanju ostala upamćena, po svemu sudeći bez osnova, kao negativan lik. Toliko da bude prokleta.
A sve je počelo od njenog dolaska u Smederevo i gradnje tvrđave. Jer, da bi se napravila takva tvrđava bilo je neophodno mnogo rada, naravno i prisilnog – kuluka, koji je pripisan, kome bi drugom, despotici Jerini. Izgradnja tvrđave trajala je punih 11 godina, a da sve bude gore, radovima je rukovodio Jerinin brat Đorđe Kantakuzin, što je dodatno stvaralo nezadovolјstvo u narodu i na kraju dovelo do toga da ona zauvek bude upamćena kao surova i bezdušna despotica. Uz sve, razrezani su i veliki nameti, u novcu i hrani. Ostala je legenda o jajima, koja su, navodno, po Jerininoj naredbi korišćena da se osnaži malter što je spajao kamenje u bedemima. U Srbiji, kao, niko u godinama dok je tvrđava građena jaje nije pojeo.
Ono što verovatno nije sporno jeste da je, zbog brzine kojom je silom istorijskih prilika tvrđava morala da bude pravljena, bilo onih koji su umrli, kako u narodu kažu, od iznemoglosti. Čak su, po njenoj zapovesti, opet navodno, i trudnice morale da nose teško kamenje. A to kamenje je stizalo sa raznih strana, sa Kosmaja ali i iz tvrđave Ram na Dunavu, pa i iz Viminacijuma. Tada se baš nije mnogo marilo za kulturno-istorijsko nasleđe. Da je bilo drugačije verovatno bi joj i to stavili na dušu.
Jerina, pravim imenom Irina, poticala je od ugledne loze, pradeda joj je bio car Jovan VI Kantakuzin, a otac Dimitrije I, sevastrokator i despot Moreje. Za Đurđa je data kada je imala, po istorijskim izvorima, samo 15 godina, možda neku godinu više, jer je datum njenog rođenja pod znakom pitanja. Bila je lepa, obrazovana i od muža, uprkos velikoj razlici u godina, cenjena i voljena.
Inače, narod je krivio Jerinu i zbog toga što se Đurđeva i njena ćerka Mara 1435. godine udala za sultana Murata II. I ta je priča malo kompleksnija. Naime, kako bi smirila strasti sa Ugarima, Đurađ i Jerina su svoju kćer Katarinu dali za grofa Urliha II Celjskog. Turcima se nije dopao ovaj savez i odmah su zatražili drugu kćer, Maru. Jerini je, kažu, veoma teško pao ovaj rastanak, pogotovo jer je Mara odlazila u harem. Mada i tu ima nedoumica, da li je Mara bila njena ili ćerka Đurđeva iz prvog braka. U svakom slučaju, i Mara se, baš kao i Jerina, mlada udala, sa 15 leta, a uz nju je despot dao miraz u vrednosti od 400.000 u srebru i zlatu i 200.000 u nevestinoj odeći i novcu. Venčanje je bilo u Jedrenu uz veliko slavlje, prema muslimanskim običajima. Svadbi su nazočila i Marina braća, koju će, kasnije, ona bezuspešno pokušati da spase od sultanovog gneva, iako vizantijski savremenik Duka navodi kako je Murat II veoma voleo Maru, zbog njene lepote, ali i obrazovanosti, da je kao kćerka despota imala privilegije i mogla je da zadrži svoju veru.
Prokleta Jerina je kao takva ostala opevana u narodnim pesmama, a usmenom predanju spominjalo se i da je iz nje zračila nekakva demonska sila pa bi svaki put kad ustane iz trave, trava pod njom izgorela. Kao da to sve, uz krivljenje za kuluk i „prodaju“ kćeri Turcima nije bilo dovoljno, u tim pesmama joj je dodeljena i, za ono vreme, ma i sadašnje, ne baš prijatna seksualna konotacija. Em je, dalo bi se po pesmama zaključiti, bila promiskuitetna, em su ti njeni ljubavnici-nesrećnici tužno završavali. Ostala je legenda da je mladim momcima nakon provedene noći s njima odsecala glave, kao i da se neki mešter zbog ljubavnih jada, s Jerinom podrazumeva se, bacio s kule u mutno Dunavo. U to vreme nije bilo tabloida, ali su narodni pesnici i tvorci i prenosioci usmene povesti postavili solidan temelj za ono što će se ovde zapatiti, tek ili već, pet i po vekova kasnije.
Ako smo za Đurđa rekli da je jedan od najtragičnijih likova u srpskoj istoriji, i žena njegova bi mogla da bude tu upisana/dopisana. Dve ćerke je dala kao politički zalog, u Ugarsku i Tursku, dva sina su joj bila oslepljena, a treći je, Lazar, da njena tragedija bude veća, najverovatnije bio taj koji ju je otrovao. Jerina je umrla je kao monahinja u Rudniku 1457. godine.
Kako bilo, osim smederevskog, stari gradovi širom prostora naselјenih Srbima po njoj su dobili imena – Jerinin grad. Ima takvih desetak, neki su, gle čuda, građeni i pre njenog vremena, neki i posle. To „Jerinin“ je, valjda, neka oznaka za način na koji su građeni, na narodnu muku.
Pomislio bi čovek da će žena koja je u narodu ostala tako zapamćena proći kao u stihu iz one pesme „po meni se ništa neće zvati“. Ali nije tako. Dobila je Jerina i ulicu u Smederevu, do duše ne kao onu koja je dodeljena despotu Đurđu, u centru grada, pored Dunava, sa drvoredom. Ne. Njena ulica je na periferiji i ko ne živi tu teško bi je i na mapi našao. Po Jerini se zove i motel na auto-putu, ženski fudbalski klub, bila je i televizija s tim nazivom, a postoji čak i psihološko savetovalište koje nosi njeno ime.
U Jerininu odbranu tek su u ovom veku stale – žene. Njenu u suštini vrlo nesrećnu sudbinu, uz zanimljiv i vredan rad Milese Milinković „Jerina Branković: Prokleta jer je ’rušila’ poredak’“, obradila je ponajbolje i jedna – Šveđanka. Anastasia Larvol je autorka studije „Prokleta Jerina – Medijski linč obrazovane i jake vladareve žene 15. vek“, čiji je deo naziva pozajmljen za naslov nad ovim tekstom, pa ako vas zanima ova materija oba pomenuta dela se mogu naći na Internetu.
Naslovna ilustracija: ikonopisac Sandra Stanković, detalj
Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.